To je čest cilj i plan mnogih ljudi. I to je legitimna i vrlo na mestu odluka.
Ali šta to sve podrazumeva?
Zdravu ishranu.
Više samostalne pripreme obroka.
Fizičku aktivnost.
I kada stavimo sve to na papir ispadne da treba da odvojimo sigurno 30% vremena za sve te aktivnosti.
Hm.
Da li da produžimo svoj dan za tih dodatnih 30%? Ili da se odreknemo nečega?
Pa, nažalost, vreme da povećamo ne možemo, neki smo to čak i probali.
Ali čega onda da se odreknemo: druženja, rada, spavanja? Kako kad ništa od toga nemamo viška.
Multitasking nije na dobrom glasu poslednjih godina, ali meni radi određena kombinacija obaveza.
Majka me je učila da neke stvari radim usput. Pa tako, pre nego počnem da radim jednu intelektualno zahtevnu stvar na računaru, stavim da se kuva nešto zdravo što ne zahteva moju pažnju. Vratim se tome kada treba staviti dodatke i to mi taman relaksira umni napor.
Na taj način usput pripremim zdravu hranu.
Dakle, mislim da nije nedostatak vremena to što nam kvari planove. Već – perfekcionizam. Prevelika očekivanja i preveliki zahtevi od sebe.
Da bismo bili zdraviji ili da bi spadali u osobe koje žive zdravo, ne moramo robovati zahtevima.
Sasvim je dovoljno 2 puta nedeljno imati trening, ili 4 puta nedeljno po 20 minuta, ili šetnja svakodnevna po 30 minuta.
Zapravo toliko (malo) je vremena potrebno za brigu o sebi i zdrave navike.
Navike ne moraju postati drastično različite, suprotnost onoga što smo sada.
Važno je da smo uobičajeno disciplinovani. Pod tim podrazumevam da, recimo, više puta jedemo zdravo, naspram nezdravog.
Ukoliko na ovaj, nešto relaksiraniji način, postavite ciljeve za narednu godinu i u toj meri ih se držite – da bude više onoga što želite a manje onoga što ne želite – navika će se pre učvrstiti.
Nećete već 15. januara zaključiti: „Ja ovo ne mogu, odustajem od toga, nije to za mene, ja nisam od reči, nisam disciplinovan…“
Umerenost. Umerenost je uvek bila vrlina.
