Kada pomislimo na tremu svi odmah razmišljamo da je trema jedna negativna emocija koja nam samo donosi loše? Ne znam osobu koja je počela sa svojim izlaganjem na skupovima, makar to bila i radionica na fakultetu da ne misli da joj trema donosi samo loše.
„Kamo sreće da sam se rodila samopouzdana i da trema bude samo deo mog saznanja da ona kao takva postoji, ali ne i u skupu mojih emocionalnih reakcija“, svi mi pomislimo.
Da li je to zaista tačno?
Trema je, kada ne govorimo o ekstremnoj tremi koja blokira (ali većina ljudi koja ima tremu koja blokira se ni ne zanose u mislima da održe neki govor) je osećanje koje nam ukazuje i koje nas podstiče da svoju energiju mobilišemo u ono što nam je važno. Ja vrlo često tremu povezujem sa odgovornošću, dakle ona nas podstiče da budemo još odgovorniji, da se više pripremimo, da radimo na svom nastupu.
Dakle, sada kada smo prihvatili postojanje treme sa kojom idemo u javni nastup, ja volim da kažem trema koja mi stoji na ramenu ide sa mnom i ja znam da je tu, kao neka lebdeća pratilja koja je sa mnom i to sam prihvatila posle gomile pokušaja da je potisnem. Moje prihvatanje njenog postojanja je urodilo mojim većim samopouzdanjem, i sada idemo zajedno svuda. Postoji i neću više da gubim vreme i energiju da je potisnem, da je se otarasim…i da verovali ili ne skoncentrisana sam na ono što radim. Aha i to vrlo. Možda mi ona samo sugeriše na šta treba da obratim više pažnje, jer nismo kod kuće za ručkom sa svojom porodicom, pa da se osećamo komotno i opušteno. Gledaju nas ljudi, ej ljudi koji nas procenjuju, da li smo adekvatno obučeni, da li nam je dikcija primerena, da nismo dosadni, da li govorimo smisleno i argumentovano, da li smo zanimljivi i ono najvažnije, da li mogu da imaju poverenja u nas, da li smo dovoljno edukovani. Koliko socijalnih procena a mi želimo (možda) baš sve da ispunimo?
